Koliko od ovog
shvataš? Krijem
svoje lice, glas mi je zgrčen
u gustoj zimskoj magli. Kad bih ti
došao, kada bih napustio
ovo vlažno ostrvo
i došao ti, sad, dok sam mlad,
dok imam snage u prstima. Da kažem,
Volim te, a ne mogu
Da te prepoznam. Koliko bi od mene
mogla da shvatiš? (Samo
da volim boju, pokret, razređen vazduh
u noćnim visinama? Prepoznatljive delove tebe?)
Volimo samo junake. Pompeznu
smrt u boju. Juriše na zidine,
spaljivanje mostova za sobom, razaranje
puteva za povlačenje. Kao da ima
nečega čvrstog. I da će mesec hteti
da nam dolazi svake noći. (Pa
da ga posmatramo
sa grudobrana.) Kao da ima
ičeg sigurnog
ili prijatnog
u našim životima.
Turobnim
dugim
zamasima
vazduh mi nasrće na lice. Laži,
slabosti. Mrzim
samoga sebe. I tebe
zato što ne shvataš
to. Ili što me ne prezireš
pravim povodom. O,
bolestan sam
kao noć. Kao
prohladni dani,
koje moramo da gledamo,
dok starimo
i mračimo se.
